Primena i efekti
Prema podacima Republičkog javnog tužilaštva, vođena je 1.901 finansijska istraga, nakon kojih je podneto 528 zahteva za privremeno oduzimanje imovine. Od tih 528, tek 132 zahteva su se odnosila na trajno oduzimanje imovine. Sud je odbio 155 zahteva za privremeno i 34 zahteva za trajno oduzimanje imovine.
Iz ovih podataka može se izvesti još jedna statistika koja kaže da je od ukupnog broja istraga (kojima su bile obuhvaćene čak 3.734 osobe), tek nešto manje od 28 odsto rezultiralo podnošenjem zahteva za privremeno oduzimanje imovine, a nepunih 7 odsto zahtevom za trajno oduzimanje imovine.
„Sudija Miodrag Majić, jedan od autora prve verzije zakona iz 2008. godine, kaže da je oduzimanje imovine nekritički određivano, bez potrebnih i dovoljnih provera njenog porekla, te da je zakon široko tumačen. Goran Ilić, profesor Pravnog fakulteta u Beogradu i jedan od autora zakona, kaže da je u pitanju „jedno vrlo opasno oružje, koje treba vrlo restriktivno koristiti“.
Advokat Borivoje Borović objašnjava da najveći problem leži u lošem i širokom tumačenju zakona.
“Tužilaštva to rade stihijski, loše tumače zakon. Evo najsvežiji primer. Ženi su stavili zabranu prodaje 5-6 velikih nepokretnosti, iako je imovinu stekla deset godina posle razvoda, ali oni su po nekoj inerciji stavili zabranu“, kaže Borović dodajući da su tužioci neobučeni i da ih uopšte ne zanima šteta koju nanose ne samo građanima, nego i državi.
“Nikada nijedan tužilac nije odgovarao svojom imovinom za pogrešnu odluku, a to bi trebalo da se unese u zakon“, zaključuje Borović.
Sudija Majić ukazuje da se na udaru ovog zakona može naći sva imovina koja je u bitnoj nesrazmeri sa zakonitim primanjima osumnjičenog ili okrivljenog. „Oduzimanje imovine ne mora nužno da bude u direktnoj vezi sa krivičnim delom“, kaže Majić.
Ovaj zakon predstavlja, međutim, krajnju meru, ocenjuje Majić, i treba ga primenjivati kada su sve druge mogućnosti iscrpljene.
Postupak započinje tužiočevom naredbom za pokretanje finansijske istrage. O zahtevu tužioca, sud je dužan da odluči u roku od osam dana. Određivanje privremene mere oduzimanja imovine u situacijama predviđenim zakonom, nije konačna stvar.
Advokat Nenad Bulja koji je, između ostalog, zastupao Slavišu Čakarevića kome je sud oduzeo najveći broj imovine, i docnije mu je svu vratio, ocenjuje da zakon nije dovoljno zaživeo. Smatra da za to postoji više razloga, a kao dominantan, pored problema u primeni, ističe uticaj politike na pravosuđe.
„Sudije i tužioci se plaše, odnosno osluškuju javnost, a kod nas je javnost politička elita. Da se tu strogo gleda po dokazima, čak i sa ovakvim postojećim zakonom, ne bi se dešavalo da se imovina toliko vraća“.
On ističe da se ovaj zakon neretko zloupotrebljava u političke svrhe.
„Vlast, a vlast je svaka slična, ne interesuje kako će se postupak završiti, njima je važno koliko će njegov početak da donese političkih poena. Pa Vučić je prve izbore i dobio na hapšenju Miškovića, a sada vidimo da će 90 odsto biti oslobođen. Kosmajac je već oslobođen“, podseća Bulja.
Profesor Goran Ilić, jedan od autora zakona, takođe upozorava da je zakon često korišćen za samopromociju vladajućih garnitura, kojima selektivno prezentovani podaci o privremeno oduzetoj imovini, služe kao pokazatelj borbe protiv organizovanog kriminala i korupcije.
Profesor Goran Ilić kaže da treba ispitati odgovornost i tužilaštva i suda. „Bilo bi zanimljivo napraviti istraživanje o tome da li sud usvaja zahteve tužioca gotovo bez izuzetaka“, kaže Ilić.
Sagovornici BIRN-a, koji su i koautori zakona, smatraju da je on ispunio svoju preventivnu ulogu demotivacije počinilaca krivičnih dela da kršenjem zakona dolaze do materijalne koristi.
„Puno tu još ima da se radi, međutim, ne bi trebalo otići u drugu krajnost i reći – pa ovo nama uopšte ne treba“, kaže sudija Majić, i dodaje da zakon ipak udara kriminalace tamo gde ih najviše boli. „Drmanje onoga što su zaradili, drmanje onoga na čemu počiva organizacija. Kada se sredstva oduzmu od njih, vi ste zadali ozbiljan udarac“. Profesor Goran Ilić smatra da je zakon „definitivno pokazao da jedan takav mehanizam kod nas može da se primenjuje“.
Jedna od primedbi koja se tokom proteklih godina mogla čuti u odnosu na zakon jeste njegova retroaktivnost, na koju je tokom prethodnih godina posebno upozoravao pravnik Vladimir Todorić.
Advokat Borivoje Borović smatra da je retroaktivnost, kakva je predviđena zakonom, nedopustiva i da se njom krši Evropska konvencija o zaštiti ljudskih prava.
„Može retroaktivnost ako se novo krivično delo vezuje za neko prethodno. A kod nas može sve, oduzima se imovina koja je stečena pre 30 godina, a čak je prošireno na srodnike, bračne drugove...“, kaže Borović.
Sudija Majić objašnjava da je tačno da pod udar zakona praktično može doći sva imovina za koju ne postoji dokaz da je stečena legalnim prihodima, čak i ona koja je stečena pre izvršenog krivičnog dela za koje se nekome sudi. On, međutim, dodaje da ono što redovno nastaje kao problem, jeste primena zakona u praksi.
Profesor Goran Ilić kaže da se pred Sudom za ljudska prava nalazi jedan predmet (po tužbi Milorada Ulemeka Legije) i da će odluka tog suda odrediti da li će zakon u budućnosti morati da se menja.
„Ovaj zakon mora da postoji, da li u ovoj formi, da li nešto izmenjen, to ćemo znati nakon odluke Suda za ljudska prava, ali suštinski opreznije se mora primenjivati“, kaže profesor Ilić.
Koautori zakona, ipak smatraju da je zakon, u osnovi, dobar.
Sudija Miodrag Majić kaže da je primena zakona morala biti rezervisana „upravo i samo za ona krivična dela gde je evidentno da se ona vrše“. Profesor Goran Ilić smatra da bi u budućnosti zakon trebalo koristiti veoma odmereno.